Veverice II

Zauzeh stav da je za spas srpske privrede  potrebno imati 4 stuba.

1.       Pravna država/vladavina prava

2.       Javni radovi

3.       Razvoj preduzetništva

4.       Planska privreda

Dakle, okle sad ta 4 stuba razvoja najmodernije srpske države u novijoj istoriji?

Elem, uslov svih preduslova, tj pravna država, koja bi podrazumevala kredibilan parlament iznad vlade, kao i delimično tehnokratsku funkciju vlade, kao i poštovanje zakona i običajnog prava nećemo postići sledećih 1000 godina, tako da sve ovo pišem jer mi je dosadno. A ako je i vama dosadno, onda čitajte.

I pored toga što mi je dosadno, apsolutno mi je smorno da vadim tačne statističke podatke, te su oni proizvoljni i izvor mojih saznanja ili plod moje mašte.

Javni radovi:

Ako državu posmatramo koju svoju kuću, onda bi se verovatno zapitali zašto 1.500.000 ljudi ne radi ništa i zar ne bi mogli da počiste dvorište, skupe drva za zimu i tome slično. Sad pitanje je ko ne donosi pare u kuću, tj ko ne plaća porez.

Elem, sitaucija je sledeca:

Vrsta preduzeća	broj zaposlenih
Mikro	500.000
Mala	200.000
Srednja/velika (privatna)	300.000
Javni sektor	700.000
na Crno	500.000
nezaposleno	700.000

Oko 300.000 ljudi u javnom sektoru je neprivredno, višak ili nepotrebni trošak, ili nedovoljno iskorišćeni kadar. Sa 500.000 radnika na crno i 700.000 nezaposlenih to čini armiju od 1.500.000 ljudi. Sad ako si šef države i ne znaš šta da radiš sa 1,5M ljudi i kako da ih uposliš, pa makar čistili kanale za odvodnjavanje, pravili puteve, brali maline... onda jbg. Onda plati Alpinu da ti pravi polovinu autoputa kroz Vojvodinu. Daj Arapima oranice da od toga naprave pustinje, pa da gaje kamile. Može i tako. Nek invalidi rada imaju radnu obavezu, a radno sposobni nek meditiraju na birou ili u državnoj upravi.

Razvoj preduzetništva

To je teoretski tačno, i pravi put. Ali, što bi se reklo "Huston, we have a problem"

"Da je mala privreda u Srbiji na niskim granama pokazuje činjenica da od 222.000 preduzetnika, njih čak 143.000 ima kladionicu, pekaru, firizerski salon, apoteku, prodavnicu bižuterije ili opreme za telefon."

Sunce nas obasjalo sa potencijalom za razvoj...

Od ostalih 79.000 koliko je preduzetničkih radnji koje su otvorene da bi izbegle plaćanje poreza na zarade u punom iznosu, zahvaljujući "pozitivnim zakonskim propisima"?

Dakle, da bi razvili preduzetništvo ima da se naradimo, a i ne znam kako bi ga razvili, tj čime bi se ti ljudi bavili. Da bi razvili preduzetništvo, moramo ga nasloniti na neku privredu (privreda u textu podrazumeva i industriju i rudarstvo i energetiku i poljoprivredu)

I dođosmo do:

Planska privreda

Jaz između domaće proizvodnje i ukupne potrošnje je toliki da mi ekonomsku stabinost ne možemo da postignemo koju god fiskalnu ili poresku akrobaciju neko predloži. Nema Bato dovoljno. Ne može se od kružnog isečka napraviti krug. To je kao spirala. Smanjuju se plate i penzije, onda potrošnja, onda su prihodi od poreza manji, onda su plate još manje, potrošnja pada, otpuštaju se radnici, prihodi od poreza su još manji, i tako dok ne dođemo do nule.

Naša privreda je kao da su nam povadili većinu od 32 zuba. Pa ti sad jedi. Budući da nemamo dovoljno para za vanadijumske klinove u svakom zubu, tj nemamo para ni za jedan klin, moramo da smislimo kako da napravimo nekoliko klinova, na koje bi posle mogli da napravimo most (to mu dođu preduzetnici,  mala i srednja preduzeća) koji će da spoji te klinove.

Zato Srbija mora da ponudi novu industrijsku politiku, jer nam industriju niko neće izgraditi. To moramo sami da uradimo.

Srbija realno ne brine decenijama za svoju privredu i ova dugogodišnja fama oko restruktuiranja javnih preduzeća realno znači samo produženi stečaj na sve njih. U koji će otići, pa će otići.

Neophodno je da se umesto toga proceniti potencijale tržišta, izabrati određene grane uraditi poslovnu konsolidaciju i pokrenuti te fabrike.

Kako bre Ameri nisu 2008 dozvolili da im propadne auto industrija?

Koliko su milijardi spucali da ih izvuku iz gabule? A kunu se u tržišnu privredu. Aha.

Na šta se fokusirati?

To je lako, prvo bazne industrije (rudaratvo, energetika, bazna hemija, telekomunikacije), a onda prerađivačke industrije (metaloprerađivačka, namenska, hemijska, tekstilna, prehrambena, farmaceutska)

da se potsetimo:

Godišnja dobit NIS-a je veća od kupoprodajne vrednosti. Isto će biti i sa Petrohemijom. Kako bre stranci umeju da izvuku dobit iz naših preduzeća, a mi ne umemo. Naftna industrija nije zaradila na izvozu i novim tržištima. Zaradila je u Srbiji.

A da, svakako je glupo izmeštati industrije iz gradova, posebno iz Beograda u kome živi 1/4 stanovništva. Nemačka na primer ne izmešta industriju iz svojih gradova.

Kako sve ovo uraditi saznajte u Blogspotu "Veverice III"

VEVERICE III govore:

Koje su to grane industrije na koje bi se trebalo fokusirati.

Kako obezbediti finansiranje i zaštitu u prelaznom periodu dok fabrike ne postanu efikasne i konkurentne.

Gde su stali i poklekli motori srpske privrede i da li ih je moguće vratiti.

Zašto su propale mini - hidrocentrale

Kako petrohemijska industrija može biti pozitivna

Kako izgubiti 10kg za 15 dana

Koju pesmu odabrati za pevanje u baražu

I još mnogo toga...

ROMANSIRANA PLANSKA PRIVREDA ZA VEVERICE

U davna pradavna vremena jedna porodica je proizvodila i prodavala cipele.

To je bila velika porodica od 60 ljudi. Njih 50 je pravilo cipele, a 10 prodavalo.

Imali su dobru maržu. 40% prosečno. jednog dana došli su im stranci i ponudili cipele 20% jeftinije, da prodaju kao dodatni asortiman. Marža na tim cipelama bi bila 50%, a one bi i dalje bila jeftinija od domaće proizvodnje. Kvalitet nije bio isti, ali u siromašnom selu kao što je bilo naše cena je bila važna.

Šta se onda dogodilo?

Umesto 50.000 kom domaće proizvodnje, sada se proizvodilo 20.000 kom, a 30.000 kom se uvozilo. Cena koštanja domaćih cipela je porasla i zbog manjih nabavki sirovina, kao i zbog nepopunjenih kapaciteta pogona. Budući da su u fabrici svi bili porodica, niko nije hteo nikoga da otpusti. Stranci su još malo spustili cenu i zarada na uvoznim cipelama se povećavala, a na domaćim smanjivala.

U trećoj godini prodavalo se 45.000 stranih i 5.000 domaćih cipela. Porodica je bila prinuđena da zatvori pogon zbog gubitaka. Pristali su da strancu prodaju firmu za 1 eur. Selo, da bi pomoglo porodici, pristalo je da na sebe preuzme dugove.

Iduće godine, stranci su podigli cenu cipela koje se više nisu pravile od kože, nego od skaja. Prave kožne cipele bilo je nemoguće kupiti.

Proizvođač mleka koji je prodavao kožu za cipele bio je prinuđen da podigne cenu mleka da nadomesti manjak zarade na koži. Stranci su počeli da uvoze mleko jeftinije od domaćeg. Proizvođač mleka je prodao krave i postao uvoznik mleka. To mleko je bilo jeftinije od drugih i svi ostali proizvođači su prodali svoje krave, jer im se nije isplatilo da proizvode mleko.

Iduće godine mleko je poskupelo.

Trave je bilo dovoljno jer nije bilo dovoljno krava. Nije se više đubrila. Proizvođač NPK đubriva morao je otpusti višak radnika, ali zbog predimenzionisanih kapaciteta samih pogona, pri ovom obimu cena koštanja proizvoda je bila prevelika. Stranci su počeli da uvoze jeftinije đubrivo. Obim proizvodnje je još pao, fabrika je ređala gubitke i morala je da se zatvori. Stranci su ponudili da je kupe za 1 eur. Lokalna samouprava je pomogla i preuzela postojeće dugove. Stranci su fabriku  zatvorili i otpustili radnike. Zadržali su monopol na uvoz đubriva, ali to je u tom trenutku bilo jako povoljno za nas jer fabrika nije pravila gubitke, a i đubrivo je bilo jeftinije.

Iduće godine đubrivo je poskupelo, al nismo mogli da biramo.

Nestalo je cipela, mleka, krava i đubriva. Nismo znali šta da radimo, pa smo platili strane savetnike, koji su izračunali da je situacija lošija nego ranije i da sada uz fabrike moramo da damo i subvencije.

Nismo imali para da damo subvencije. Stranci su nam pozajmili pare da im platimo da nam uzmu fabrike. Sa kamatom.