HEMIJSKI KOMPLEKS(I)

Da nam "The Hemijski Kompleks" ne stoji baš najbolje i da generiše poprilične gubitke već je svima jasno. Vlada Srbije je u junu 2015. formirala Radnu grupu sa zadatkom da „predloži osnovne smernice za rešavanje statusa najvećih kompanija hemijske industrije u Srbiji - "Metanolsko sirćetnog kompleksa" Kikinda, "Azotare" Pančevo i "HIP Petrohemije" Pančevo koje zapošljavaju 3.000 radnika”. Koliki značaj je Vlada dala tome vidi se i u činjenici da je za Predsednika radne grupe Vlada imenovala tadašnjeg ministra privrede Željka Sertića.

Nije mi poznato da li je radna grupa dala ikakve smernice i ko su bili ostali članovi radne grupe, ali najave da će Vlada od Rusije tražiti „jeftiniji gas za Petrohemiju, Azotaru i MSK čime bi se obezbedila profitabilnija proizvodnja” izaziva blagu sumnju u stručnost radne grupe due the fact da Petrohemija kao osnovnu sirovinu ne koristi gas već primarni benzin.

Osnove 1:

Proizvodnja baznih (petro)hemijskih proizvoda zahteva kontinualnu proizvodnju pri maksimalno iskorišćenim kapacitetima. Drugim rečima, ako se postrojenje „pali-gasi” NIKADA neće biti profitabilno. (#1)

Proizvodi primarne obrade imaju mnogo manju maržu nego proizvodi sekundarne ili tercijalne obrade (#2)

Prodajom na domaćem tržištu ostvaruju se znatno veće marže nego pri izvozu (#3)

Gde smo mi sada:

Azotara, fabrika koja bi trebalo da ima kontinualnu proizvodnju amonijaka (primarni derivat) sa kojim proizvodi sekundarne derivate – azotnu kiselinu i karbamid je u procesu svojinske transformacije doživela da je prethodni vlasnik prodao (legalno ili nelegalno – nebitno za ovu priču) postrojenje Karbamid II kapaciteta 300.000 t/g te stoga više nije moguće ostvariti kontinualnu proizvodnju niti potpunu iskorišćenost kapaciteta (#1)

MSK Kikinda ima kapacitet oko 200.000t metanola, od čega je 60% bio višak koji se prodavao u izvozu, a od ostalih 120.000t 80.000 se trošilo u istom MSK za proizvodnju oko 100.000 tona sirćetne kiseline koja je 98% završavala u izvozu. 15.000 tona metanola koji su se koristili u PKS latex Čačak i  HINS Novi Sad sada su takodje viškovi za izvoz. Dakle skoro kompletna proizvodnja MSK je namenjena izvozu (#3). 

Takođe najveće fabrike za proizvodnju metanola su izgradjene na bušotinama bilo metana bilo prirodnog gasa i imaju znatno jeftiniju sirovinu.

Dodatno, pomenuta dva petrohemijska proizvođača prirodni gas koriste ne samo kao energent, već i kao osnovnu sirovinu. U celom svetu ovako veliki i nesezonski potrošači plaćaju prirodni gas po beneficiranim cenama, značajno nižim od cena po kojima se gas prodaje komunalnim sistemima grejanja.

Osnove 2:

Ekonomija dimenzije kapaciteta kao cilj smanjenja fiksnih troškova po jedinici. (#4)

Cena koštanja etilena proizvedenog u Evropi na bazi sirovog benzina je više od 3 do 4 puta veća od cene koštanja etilena proizvedenog na Srednjem Istoku na bazi etana. (#5)

Zapadnoevropski petrohemijski proizvođači su maksimalno razvili proizvodnju akumulativnijih derivata višeg reda tako da praktično sve količine primarnih derivata (etilen, propilen, metanol...) dalje prerađuju (#6)

Gde smo mi:

HIP Petrohemija radi pirolizu primarnog benzina pri čemu dobija etilen, propilen, C4 frakciju, piro benzin i piro ulje.

Kapacitet proizvodnje etilena u Petrohemiji je 200.000 t/g dok je EU prosek oko 600.000t/g (#4) (#5)

Proizvodnja etilena je kapaciteta 200.000 tona od čega se proizvodilo 70% HDPE i LDPE i oko 30% VCM. Kako je VCM nestao u NATO bombardovanju, etilen se konvertuje u derivate do 70% (i to dugi niz godina) što je stvarno nezabeležen slučaj u svetu. (#6)

Propilen 120.000 tona, od čega se u Odžacima potroši do 35.000 tona. Ostatak od cca 85.000 tona se (zbog nemogućnosti izvoza) spaljivao. (#6)

C4 frakcija bi trebalo da ima svog kupca u Elemiru, a piro benzin da bude prodat natrag rafineriji od koje se kupuje primarni benzin.

Piro ulje je trebalo da se koristi za proizvodnju gumarske čađi (cca. 15.000 tona g), ali to postrojenje iz nepoznatih razloga nikad nije instalirano, a kamoli proradilo. Piro ulje se koristi kao energent ili kao ekološki problem. (#6)

Ideja da se napravi još jedna fabrika propilena (kako se priča u kuloarima) gde bi se konvertovao višak propilena u polipropilen je zbog previše malog kapaciteta (85.000 t) već unapred osuđena na propast (#4)

Umesto zaključka:

Azotara bez karbamida II i kontinualne proizvodnje amonijaka (i bez posebne cene gasa) nikad neće biti profitabilna.

MSK bez ugovorenog lohn posla u visini svojih kapaciteta (ili možda neko nađe tržište za 99% proizvodnje) ne može biti profitabilna.

Petrohemija jedini spas može tražiti u promeni tehnologije i preći sa pirolize benzina na dehidrataciju alkohola (kao energetski efikasniji i ekološko prihvatljiviji, a i ekonomsko razumniji) kao način dobijanja etilena, pri čemu bi i ostali proizvodi pirolize (koji ionako predstavljaju balast) prestali da postoje. Dodatno ova veća potražnja za etanolom bi pozitivno uticala na taj proizvođački deo naše privrede. Red veličine ove investicije je nivoa godišnjeg gubitka petrohemije.