Jednom sam napisao:
„Danas ce vam reći da će sumporna kiselina pržiti u krugu od 10km
ali da radnici u fabrici imaju pravo da budu sprženi za platu, sutra ce menjati
teoriju evolucije u knjigama za biologiju. Nemate prava da ćutite na laži i
gluposti samo zato što vam u tom trenutku to zanimljivo“
I ovo je tekst o tome. Tekst nije o tome da li treba kopati litijum
ili ne, nije ni tema da li bilo šta treba kopati ili ne, niti je tema kolika je
rudna renta i da li su kolonizatori dosli da uzmu naše blago.
Tema je da prema tvrdnjama protivnika
eksploatacije litijujuma, kopanje i/ili prerada litijuma nesto najgore sto moze
da se desi, značajno gore
od osiromašenog uranijuma koji je opet značajno opasniji od svega ostalog, tako
da u hijerarhiji katastrofa imamo litijum pa osiromaseni uranijum, par mesta
prazno pa onda sve ostalo.
To je legitimno pravo, posebno nekoga
ko živi u prodručju planirane prenamene prostora.
Dijalog na tu temu treba voditi
svakako sa posebnom pažnjom na uticaj na lokalnu zajednicu, ali takođe i sa
druge strane i u okviru stručne inženjerske zajednice, kompetentne za datu
tematiku.
Prevedeno, kod složene operacije srca
bolje je organizovati konzilijum kardiologa nego biologa. Pa analogno to možemo
primeniti i na ostale struke i poslove.
(sad ovde ide podtekst da su rudari (i gradjevinci i mašinci) (pot)plaćeni za to a šumari nisu pa su šumari
relevantni, ali meni zaista i dalje ne dolazi u glavu zasto bi neko plaćao
nekog šumara da ima stručno mišljenje o rudarskom projektu, tj kako može ikako
biti relevantniji na temu od onog biologa za operaciju srca, ali to možemo
nekom drugom prilikom)
Uprošćeno, zakonska procedura kako kod
nas tako i u EU podrazumeva odredjene korake pri odobravanju nekog projekta.
Prvi korak je da li taj projekat ima
neprihvatljiv uticaj na životnu sredinu u fazi normalnog rada (EIA) ili
neprihvatljiv rizik u slučaju udesa (DIA). Prevedeno, ako nesto zagadjuje ili
je štetno to se ne sme raditi, tj ako ima negativni uticaj na životnu sredinu ili
neprihvatljive posledice udesa, taj projekat nikad ne dobije zeleno svetlo da bi
mogao preci u sledeću fazu, tako da, dovoljno je pokazati da nešto zagadjuje ili
može zagaditi i stvar je rešena, zapravo je dosta jednostavno.
Tek kada se dokaže da je TEORETSKI
projekat bezbedan po životnu sredinu ima smisla uopšte razmatrati uticaj na
lokalnu zajednicu (SIA) i tehnoekonomsku analizu.
Bez ili sa uvidom u projekat i analizu
uticaja, jedan deo akademske zajednice je izašao u javnost sa tvrdnjama da
predložena tehnologija prerade predstavlja neprihvatljiv rizik za život,
zdravlje i životnu sredinu.
Neprihvatljiv rizik bi značilo da projekat ne
može ići u dalju realizaciju, pa samim tim vredi alanizrati scenarija koja nam
je predočio taj deo
akademske zajednice
Prvo je (po zlu) čuvena sumporna kiselina,
i gde se meni nameće pitanje, ako je ona toliko opasna itd moraju li se izmišljati
podaci o njenom načinu korišćenja ili o njenim potencijalnim štetnim efektima.
Svoje
stručno mišljenje iznela je dr Dragana Đorđević, naučna saradnica sa IHTM
u intervjuu za Balkan Green Energy News, objavljenom 9. 12. 2020. Na osnovu tog
mišljenja pokrenuta je i peticija „Rio Tinto – Marš sa Drine“.
“Pare agresivnih kiselina koje će se
koristiti za ekstrakciju litijuma i njegovo prevođenje u litijum karbonat (Li2CO3)
će otparavati u atmosferu i nagrizati zeleni pokrivač, a takođe i pluća i kožu
ljudi i životinja. Domet uticaja na zagađenje vazduha može biti i više desetina
kilometara, u zavisnosti od pravca i brzine vetra kojim će se opasne materije
raznositi putem atmosfere.“
Peticiju je potpisalo više stotina hiljada
ljudi, svakako verujući kompetencijama pomenute naučne saradnice, kao i nekoliko
profesorki sa Biološkog fakulteta I dekan šumarskog fakulteta koji su ovu peticiju u javnosti promovisale. Šta
zapravo piše u tom stručnom mišljenju?
U intrevjuu se kao kritični delovi
procesa prerade, navode tretiranje koncentrovanom sumpornom kiselinom na
temperaturi od 250 stepeni, korišćenje fluorovodonične kiseline, flotacijsko
jalovište, kao i da će u Jadar biti ispuštane netretirane vode.
Pregledom video zapisa sa skupa u
SANU, kao i procesne šeme sa sajta rio tinta, primećujem da proizvodni proces
podrazumeva tretiranje razblaženom sumpornom kiselinom na 90 °C (dakle ne
koncentrovanom na 250°C), ne predviđa korišćenje fluorovodonične kiseline i
takođe ne predviđa flotaciju, pa samim tim ni flotacijsko jalovište. Takodje
proces predviđa višestepenu preradu otpadnih voda.
Ali da se vratimo na sumpornu:
|
Proces predstavljen od strane RT |
Proces prezentiran u javnosti od
dela akademske zajednice |
|
90 stepeni |
250 stepeni |
|
Razblažena kiselina sa održavanjem kiselosti procesnog rastvora na pH 3 |
Koncentrovana |
|
Zatvoreni sud, sa vlaznim skruberima
za preciscavanje otpadnog gasa |
(Koncentrovana) sumporna kiselina ce se
raspršivati preko izdrobljene rude (sve to na 250 stepeni) pa će njenja isparenja
vazduhom raznositi I pržiti ljude biljke I životinje |
Iz nekog meni nejasnog razloga, u javnosti
se stalno prezentovala, ova druga (netačna) tehnologija, pa čak I nakon što je
na skupštinskom odboru za životnu sredinu održanom u Loznici 25.11.2022. Dr Đorđević objasnila skupštinskom odboru da
je (iz kog god razloga) koristila pogrešne podatke i prezentovala ih u javnost,
te je priča o sumpornim kišama i kiselim rekama zauvek ostala medju nama.
Sad
želim, preambule radi, (Nemate
prava da ćutite na laži i gluposti samo zato što vam u tom trenutku to
zanimljivo) da kažem svoje mišljenje o tome zadržavajući se samo na stručni
aspekt
Ideja da se livada sa usitnjenom rudom
poškropava sa koncentrovanom sumpornom kiselinom nije tehnički izvodljiva zbog
nekoliko bazičnih principa termodinamike kao i gubitaka kod prenosa toplote,
ukratko. Na stranu što bi vam tako sveže iskopani litijum rastvorio u toj
sumpornoj i otišao nazad u zemlju, doduše malo pliće nego odakle je kopan, ali
svejedno.
E sad, tehnički možete zagrejati
sumpornu na 250 stepeni, i napraviti neku prskalicu kao onu na Adi npr, i ako
ne znam cemu bi to sluzilo, i to da uradite necete dostići radijus od 10 km
zbog napona pare te iste sumporne kao i oksidativnih svojstava.
Sumporna kiselina prvo nije toksična,
klasifikovana je (u zavisnosti od koncentracije) kao korozivna pa su manjim
koncentracija iritativna, imate to u pravilniku o spisku klasifikovanih
supstanci ("Sl. glasnik RS", br. 41/2023), evo slika da se ne mučite.
Takodje koncentrovana sumporna kiselina jeste oksidativno sredstvo, ali
razblazena nije, to bi bio neki minimum znanja iz srednje škole, samim tim
reakcije u rastvoru nece biti reakcije oksidoredukcije, vec reakcije jonoizmene.
Da napomenem da je meni nestvarno šta
se na tu temu delilo društvenim mrežama,
o pušljivoj kiselini, isparenjima, zagađenju makiša… Toliko nepoznavanje tehničkih
karakteristika procesa, karakteristika sumporne kiselne, faznog dijagrama
sumporne kiseline je ok za slučajnog prolaznika ali je ozbiljna katastrofa za
beogradski univerzitet, nevezano od bazičnog nepoznavanja da se u industrijskim
procesima koristi iskljucivo tzv kontaktna tj tehnička sumporna kiselina sto je
znanje iz srednje hemijske škole.
Ono što je dodatno interesantno, a da
se proces vodi na 250 stepeni, i da se prska po livadi umesto da se radi u
zatvorenom sudu i da je sumporna kiselina lako isparljiva supstanca kao što
nije, opet prema teoriji razblaženja gasova difuzijom, da bi koncentracija gasa
sa karakteristikama korozivan/nagrizajući/iritativan na daljini od 10 km imala
neki uticaj, to znači da bi u krugu samog postrojenja takva materija spržila
sve oko sebe, ne ostavljajući tragove života. Iako možda verujete da bi neko
ovo dopustio, mislim da bi Rio Tinto u tom slučaju bio prinuđen da za svaku
smenu traži nove ljude.
Tako da pored nepostojećeg scenarije
imamo i nemoguće emisije, tj sve ovo je najblaže rečeno – netačno.
Da bi ovo proverili imate jako dobre softvere
odobrene od EPA, neki su cak i besplatni kao ALOHA npr. Kod proracuna udesa kod
postrojenja gde je scenario sa toksičnim ili korozivnim gasovima proračun iz
ALOHA se prihvata i kod sektora za vanredne situacije i kod ministarstva ekologije
za SEVESO postrojenja.
Umesto zaključka:
Sumporna kiselina nije SEVESO hemikalija,
nije lako isparljiva supstanca i razblazena nema oksidativna svojstva.
Kad proracunavate udes sa sumpornom kiselinom
(pukne skladišni rezervoar sa PUUUNO koncentrovane sumporne kiseline), ne
računate isparenja od te količine kiseline jer to ne predstavlja rizik, nego
računate (u zavisnosti od odnosa visine i prečnika rezervoara kao i oblika i dubine tankvane) koliko ce plavni talas koji prelije tankvanu (tankvana ima
zapreminu najveceg rezervoara i moze primiti kompletnu kolicinu kod curenja, ali
kod pucanja postoji potencijalni talas koji preplavi ivicu tankvane) koliko
daleko ce taj talas da dobaci da prvi sledeci objekat bude na bezbednoj razdaljini
jer moze (koncentrovana) kiselina usled oksidativnih svojstava da ga zapali.
Ipak zaključak:
Ukoliko vas je strah da će nas
sumporna potrovati od isparenja ili izlivanja u vodotokove, taj strah vam je
neosnovan.
Ukoliko vam je nada da će zbog
korišćenja sumporne kiseline u procesu, analiza uticaja na životnu sredinu biti
odbijena, ta nada vam je neosnovana.
