Direktne investicije uz pomoć Kancelarije za prijem kinte

Gledajući na B92 emisiju Odluka 2014 gde su kredibiltet emisiji dali sve sami magovi srpske ekonomije, prvo sam se zapitao koji su naši, a koji su njihovi. A izgleda da su svi naši, tj moji, tj moj do mojega. Pored raznih neslaganja, termin kancelarija je bio prihvatljiv za sve prisutne. Kancelarija za saradnju sa EU, kancelarija za saradnju sa Rusijom, pa sa Arapskim zemljama, a na kraju i sa Kinom. Pomenu se termin Direktne Strane Investicije, i u trenutku svima zacakliše oči, lica im se razvukoše u osmeh i zadovoljno se obliznuše. To je to. Direktan put u svetlu budućnost. Direktna pobeda na izborima. Direktno blagostanje. Novi cevovodi, ovog puta ne za gas, nego za med i mleko. I što je najvažnije, toliko će nam dobro biti da nećemo morati ni da radimo. Predizborna trka se zasniva na ubeđivanju čije su direktne investicije bolje. Pametnije. Veće!  Ajde da merimo!

Gospodo ekonomisti! Planirati privredni rast zemlje na stranim investicijama, pored toga što je neodgovorno, je najblaže rečeno za našu zemlju ekonomski neprihvatljivo, pa ako to ne pričate jer imate zadnje namere, onda je notorna glupost.

U tuđoj ruci samo jedna stvar raste, a to nije BDP.

To VAM je kao da prodate svoju radnju i onda očekujete da kao kasirka u toj istoj radnji živite u blagostanju. Da mi prodamo njive strancima, a njive će same da se oru. Da im prodamo fabrike (za dinar realno) pa da fabrike krenu same da proizvode. Doduše ne znamo koje fabrike da prodamo jer ne znamo šta bi proizvodili, jer ne znamo šta može da se proda, jer ne znamo ništa. Jer ne znamo šta je bazna industrija. Jer ne znamo šta je planska privreda. Jer ne znamo da napravimo ni vagon ni bojler ni djubrivo ni prašak za veš bez stranca.