Zakon o (ne)radu

U čemu je toliki problem zakona o radu, da zbog njega padne jedna stabilna vlada, jedna vlada koja diše kao jedna duša, razigrana i lepršava.

U spornoj tački ili tačkama zakon je predviđao da se mogu otpustiti ljudi koji neće da rade, a da se mogu zaposliti ljudi koji hoće da rade. I da poslednji poslodavac ne mora da plati 500 plata nekome ko bi u prevremenu penziju. Tako nam je baram preneo ministar bivši, naknadno ošugani.

Poslodavcima se to činilo dobro, ali ustade radnička klasa i zapreti opštim štrajkovima i to baš negde u vreme planiranja raspisivanja izbora zbog potvrde stabilnosti razigrane i lepršave nam vlade.

Ko tu kome šta dodje ili nije došao je ostalo nejasno. Radnici uz pomoć premudrog PPV-a ostadoše na svojim zagarantovanim pravima  da ne moraju da rade, a da ne mogu da budu otpušteni. Jer kad bi se to promenilo mnogo duhovitih i satiričnih TV emisija bi postale besmislene, a to realno znači gubitak radnih mesta za autore istih.

Najstrašnije je što su ovim potezom svi nezaposleni izgubili poslednju nadu da će moći da konkurišu za bilo koji posao time što imaju neko znanje. Ili volju za radom. Zaposleni su se izborili za svoje pravo da budu zaposleni. Nezaposleni nisu imali sreće ovaj put.

Ja sam poslodavac. Primam mlade i vredne ljude. Preko omladinske. Dok se nešto ne promeni.